ДИГИТАЛНА ЗБИРКА

Библиотекарско друштво

Матичне библиотеке

Vinaora Nivo SliderVinaora Nivo SliderVinaora Nivo Slider
ЖИРИ ЗА НАГРАДУ "ДРАИНАЦ"
ВЛАСТA МЛАДЕНОВИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ "ДРАИНАЦ"
ПРИНОВЉЕНЕ КЊИГЕ ОТКУПОМ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ 2018

Беседа Власте Младеновића добитника "Драинчеве награде" 2018.

БЕСЕДА Власте Младеновића на додели Драинчеве награде 2018. године

 

 

Вест да се „Драинчева награда“, која је по одлуци уваженог, високо компетентног и ауторитативног жирија, дарује мени, затекла ме је на највишем брду мог Шаркамена, 30. јула, овога лета Господњег. За мене је та вест била велико изненађење, као светлост, као гром из ведрог неба, зато што никог нисам ни са чим лично задужио, поезија је све што имам, то је све што могу да дам. Ова награда је уједно и нада за све усамљене песнике, самосвојне али и истинољубиве и човекољубиве, као што је и сам Драинац био.

Раде Драинац је песник са лоше адресе, како је Црњански алудирао на све писце који живе у некаквим малим местима, провинцијама или из ње долазе.

За Драинца ме песничка судбина веже много више него што сам свестан, а са чијом поезијом кореспондирам више деценија, исписујући својеврсни монолог са њим. Једно, ипак знам: ја сам песник југоисточне Србије. То је она лирска линија која се протеже исконски од Косова до Неготина. Мада су ово предели који су дали највеће јунаке, епске димензије и трагедије, овде су се испевале најлепше народне лирске песме на Балакану, тужне а светле како их је најбоље дефинисао Владан Недић. На том духовном наслеђу изнедрио се велики Драинац и његова лирика.

Драинац је песнички јунак. Он се борио сам самцит против свих, својих савременика који су га игнорисали, зато и јесте као човек већи од свих њих. Оно што је Сима Милутиновић Сарајлија рекао за Хајдук Вељка, то се може рећи и за Драинца: Сам је Раде једна војска био. И водио је Драинац велику борбу, неравноправну, бранивши се, у ствари, бранивши своје достојанство, своју позицију лоше адресе, југа. Борио се за истину, био је велики родољуб и космополита у исто време. Само такав спој и сплет ратних околности и грађанског рата, када му је живот због сваке речи био угрожен сваког момента, а који се уздигао изнад сваког зла, могао је да да великог Човека.

И није тачно, како су његови савремени злобници хтели да прикажу да је он по природи својој, по свом карактеру, кавгаџија, бунџија, бунтовник без разлога, него је морао да се јуначки бори за своју поезију и правду, нити је пак пијанац, кафански скандал мајстор – боемија је била његова одбрана, а пиће само утеха.

И изборио се за своје место и за вансеријску лирику великим талентом и надчовечанском битком, а најпосле и жртвом, како то бива са истинским јунацима, исто као још један песник јужне Србије, песник са лоше адресе, Бранко Миљковић, који се смрћу против смерти изборио за вечност.

Упркос понижавању, дискриминиацији, Драинца су читаоци, а нарочито млади прихватили. Ето опет сасвим слободне ми успоредбе са Хајдук-Вељком, који је апсолутно највећи српски јунак, кога је Вук Караџић упоређивао са Ахилом, није опеван у епским песмама. То није случајно. Он се није уклапао у епску политику и јер је био на лошој адреси, у скрајнутој Крајини, где је бранио источне границе, које су прве биле на удару пред великом отоманском силом, чиме је штитио целу Србију. Хајдук-Вељко није прихваћен у епској поезији, али зато су песме певали о њему, који је за живота био легенда, народни певачи, лаутари, и који су били сведоци његова јунаштва и постао је непресушна инспирација песника. Кад нема правде на земљи, има на небу. Увек је тако било и биће.

Правац Радета Драинца, уклети пут којим је ишао, није ни надреализам, коме, по вокацији, је најближи, нити други изам, него дисидентизам. Потреба, истинска потреба за променом, да свет буде бољи. О њему је најбоље писао Иван Ивановић, у својим романима, који је и сам дисидент, доследан свом књижевном изразу и етици, прогањан и осуђиван због своје истинољубивости, а који је Драинчев земљак, тако да он најбоље познаје менталиттет свога краја, као и књижевне прилике у Београду и Србији.

У том смислу, морам да кажем да су сами и ствараоци и средина да се о њиховим вредностима мало зна. То у приличној мери говори о менталитету људи овог дела Србије, југоисточне, који је ненаметљив, несклон племенској повезаности, групашењима, али гостољубив и песмољубив, срећан и задовољан што може да осећа и слуша божанску хармонију. У сваком случају, поезија југоисточне Србије је саставни део српске књижевности, по много чему особена у целокупном њеном корпусу и само по себи битна за сваког озбиљног, добронамерног и истинољубивог истраживача и знатижељника поезије.

Желим на крају да се лично захвалим организаторима на топлом, искреном, љубазном пријему и указаној ми части поводом доделе награде која носи име Радета Драинца, за чију сам поетику везан деценијама и да изразим захваланост, надам се, у име свих који поштују Драинчево дело, захвалност што се ова манифестација пола века одржава и да пожелим да дуго, дуго траје, као и Драинчево дело што ће трајати – вечно.

На крају дозволите ми да беседу завршим песмом

 

ПИСМО ДРАИНЦУ

 

Шта да кажем

после тебе, Драинче,

свемирски песниче југа;

и мене је сколила

нека космичка туга,

језа усред жарког лета;

и мене боле све ране

рода мога и света.

 

И све је исто

као да јуче било,

и мени у сну

долазе мајчине бриге,

док уклет лутам улицама пустим,

носећи пусте књиге.

 

„Лутам још витак“ *, а стар *,

Као свитац у предвечерје,

Сањајући убоги дом и јасле

У којима рођен бејах.

 

Све су мени твоје речи, Драинче, јасне.

 

*Милош Црњански

*Тин Ујевић

Ко је на мрежи: 11 гостију и нема пријављених чланова

ЕЛЕКТРОНСКИ КАТАЛОГ

EUTEKA

Шта да читам

853599
Today
Yesterday
This Week
Last Week
This Month
Last Month
All days
1533
586
8817
836721
15969
20056
853599

IP: 54.92.164.184
2018-09-23 16:51:24

Видео материјал